Како нас је храна мењала

Млађе камено доба, неолит, карактеришу бројне промене у животу људи чија је важност општецивилизацијска. Једна од тих значајних новина јесте појава земљорадње и сточарства која је омогућила седелачки живот у сталним насељима. Кроз узгајање житарица и домаћих животиња неолитски свет је почео да производи храну и ствара вишкове производа.

Како су другачији облици привређивања и другачије навике у исхрани мењали не само социолошку, културолошку, већ и антрополошку слику становништва одређене епохе?

Нове привредне гране у неолиту, земљорадња и сточарство, довеле су до измена у исхрани и иницирале један дуготрајан биоантрополошки процес промена. Исхрана, у којој преовладава одређена група намирница, управо је заслужна за настанак антрополошко-морфолошких разлика између неолитског, винчанског становништва и људи старијег праисторијског раздобља, мезолита. Становништво мезолита, који на нашим просторима изједначавамо са културом Лепенског вира, одликовао је висок раст и робусна грађа. Снажни и високи Лепенци заснивали су исхрану на намирницама богатим протеинима; то су, пре свега, печено месо и риба.

У неолиту људи више користе кувану храну са високим садржајем минерала и витамина – житарице, млеко, воће, дивљи зелениш, што је утицало на смањење коштане масе, те њихови скелети постају грацилнији, а раст нижи у односу на Лепенце. Истовремено траје и процес промена у облику лобање – наиме, уочава се тенденција скраћивања лобање по хоризонтали, а увећања висине и ширине. Започео још у далеком неолиту овај процес траје у континуитету до данашњих дана.

Како су се хранили Винчанци?

Исхрана Винчанаца била је разноврсна и здрава, са довољним количинама протеина, минерала и витамина. Поред узгајаних биљних врста и домаћих животиња, своју исхрану су заснивали и на бројним извориштима хране у самој природи.

Винчанци су узгајали житарице од чијег зрневља су месили хлеб и справљали каше – пшеницу, јечам, просо. У исхрани су користили и махунарке, сочиво и грашак, а од лана, који је био главна сировина за израду тканина, добијали су уље. Од домаћих животиња узгајали су овце, козе, свиње, говеда, а у исхрани користили месо и млеко од кога су вероватно правили и сир.
Сакупљали су самоникле јестиве бобице и плодове у природи: шумско воће – јабуке, крушке, јагоде, купине, дрењине, дивље грожђе; орашасте плодове – водени кестен, лешник; дивљи зелениш, гљиве, корење, кртоле.

Поред обраде земље и гајења стоке Винчанци су се бавили и риболовом и ловом на дивљач. Користили су месо јелена, срндаћа, дивље свиње, зеца, дабра, јазавца, засигурно и птица. Њихов јеловник подразумевао је и рибу, корњаче, шкољке, пужеве.

Претпостављамо да су од пића конзумирали воћне сокове, воду са медом, млеко, компот, а могуће је да су справљали и пиво. Намирнице као што су мед и со Винчанци су проналазили у природи која је неолитским заједницама пружала бројне благодети – благу и влажну климу, богате речне токове, разноврстан биљни и животињски свет.

Фотографија: Brooke Lark – Unsplash