Од Министарства културе средства за још четири пројекта Музеја

Министарство културе и информисања одобрило је средства за суфинансирање још четири пројекта Народног музеја, у областима нематеријално културно наслеђе и музејско наслеђе.

Пројекти за која су одобрена средства су: “Почнимо од погаче” – монографија о култури исхране у Шумадији, “Конзервација и рестаурација надгробних споменика браће Живчић (14/15. век) и Јована спахије (1633) из археолошке збирке Музеја, реализација тематске и мултимедијалне изложбе “Када је занат био златан” – о старим занатима у нашем крају и “Траг у камену – јединствен Музеј скулптура на отвореном” – конзервација.

Захваљујући овим средствима Музеј ће ове године наставити своју издавачку и изложбену делатност, али и реализовати пројекте конзервације. Осим надгробних споменика из наше археолошке збирке, биће конзервиране и скулптуре настале на симпозијуму “Бели Венчац”, које се налазе у парку Буковичке бање.

Заједно са средствима која је Министарсво културе недавно одобрило за пројекте у областима непокретно културно наслеђе и археолошко наслеђе, о чему чланак можете наћи овде, укупна средства за суфинансирање наших пројеката износе близу 6 милиона динара.

Насловна фотографија преузета са сајта https://sites.google.com/site/turizamuarandjelovcu/park-bukovicke-banje .

За пројекте Народног музеја 4 милиона динара од Министарства културе и информисања

На конкурсу за суфинансирање пројеката из области непокретног културног наслеђа и археолошког наслеђа, Народни музеј је од Министарства културе ове године добио укупно 4 милиона динара.

У области непокретног културног наслеђа, за пројекат „Конзервација и рестаурација остатака живописа у манастиру Ђурине ћелије на Руднику“, Музеју је додељено 2,5 милиона динара.

Пројекат „Археолошко истраживање локалитета Дворине-Маџарско гробље, Венчац“ у области археолошко наслеђе, Министарство културе ће суфинансирати средствима у износу од 1,5 милиона динара.

Додељена средства ће Музеју омогућити наставак археолошких истраживања локалитета Дворине, као и конзервацију фресака из манастира Ђурине ћелије.

Расписан конкурс за књижевну награду “Данко Поповић”

Народни музеј и ове године расписује конкурс за доделу књижевне награде “Данко Поповић”.

Књижевна награда „Данко Поповић“, установљена одлуком Управног одбора Фонда  „Први српски устанак“ од 9. септембра 2011. године, има за циљ да допринесе развоју српске прозе и негује оно што је најбоље у слободољубивој српској традицији.

Под покровитељством СО Аранђеловац додељује се сваке године за најбољу књигу прозе (роман, књига приповедака) домаћих аутора на српском језику, објављену у протеклој години (прво издање).

Право предлагања имају издавачи, културне институције, удружења, организације и појединци.

Предлагачи достављају по пет примерака предложеног дела, објављеног од 1. јануара до 31. децембра 2019. године,  на адресу:

Народни музеј Аранђеловац,

34300 Аранђеловац,

Мишарска 19,

са назнаком: за књижевну награду „Данко Поповић“.

Награда се састоји од повеље и новчаног износа.

Награда ће бити уручена у Аранђеловцу, на манифестацији Разговори под липом Данка Поповића, између 25 и 30. августа 2020 . године.

Конкурс је отворен 30 дана од дана објављивања, а жири ће своју одлуку саопштити најкасније до 31. јула 2020. године.

Напомена: Примерци достављених књига не враћају се предлагачу.

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Због новонастале ситуације у Републици Србији и проглашења ванредног стања, Народни музеј обавештава јавност да до даљег неће бити отворен за посетиоце.

У периоду који је пред нама, а поштујући препоруку Министарства културе и информисања да се грађанима омогући дигитални садржај, интензивно ћемо радити на унапређењу садржаја на веб сајту и страницама на друштвеним мрежама. Тиме желимо да својој публици учинимо доступним што је могуће више информација о музејским поставкама, збиркама и раду Музеја уопште.

Такође, настављамо са започетом дигитализацијом збирки, преуређењем поставки и припремним активностима за програм предвиђен за другу половину године.

Надамо се да ће врата нашег музеја ускоро поново бити отворена за публику. До тада нас пратите на

Минерали Балкана

У сарадњи са Природњачким музејом из Београда, Народни музеј организује изложбу “Минерали Балкана”. Аутор изложбе је Александар Луковић, а коаутори су Ивана Јелић и Ранко Пејовић.

Ова занимљива изложба даје одговоре на бројна питања о врстама и настанку минерала и кристала на простору Балкана.

Свечано отварање изложбе је у понедељак, 23. децембра 2019. године, у 12 часова, а за посетиоце ће бити отворена до 23. јануара 2020.

Добро дошли.

Анкета за посетиоце Споменика природе “Рисовача”

Скупштина општине Аранђеловац донела је Oдлуку о изради Плана детаљне регулације за меморијални парк “РИСОВАЧКА ПЕЋИНА” („Службени Гласник општине Аранђеловац“, бр. 97/2018).

Основни циљеви израде Плана су: дефинисање грађевинског земљишта јавних и осталих намена и одређивање намене површина; стварање планског основа за издавање одговарајућих дозвола, у складу са смерницама из планова ширег подручја, локацијским условима и условима надлежних институција.

Приликом израде плана поштује се законска регулатива, а посебан акценат се ставља на укључивање свих заинтересованих страна и јавности током целокупне процедуре.

Молимо да попуните анкету која се налази на следећем линку: https://docs.google.com/forms/d/e/1FAIpQLSdlkUSZcmr4dzeaqHhApvbiPuv3r9NRC6QzOy880jkA6cv8vQ/viewform

Иконе Живка Павловића из Буковичке цркве у Аранђеловцу

Одлуком Епископа Шумадијског Господина Јована 2018. године Народном музеју у Аранђеловцу поверене су,  на трајно чување, иконе са некадашњег иконостаса у Буковичкој цркви. За посао осликавања икона ангажован је  Живко Павловић, један од најзначајнијих сликара пете деценије 19. века у Кнежевини Србији.

Након конзерваторско-рестаураторског третмана који је обавила конзерватор-рестауратор Јелена Иванишевић са својим тимом, а Министарство културе и информисања определило финансијска средства за тај пројекат, дошло се  до важних и занимљивих сазнања. Наиме, иконе са старог Буковичког иконостаса су неколико пута пресликаване. Непрестани дијалог између историчара уметности Народног музеја, Тање Вићентић, и конзерватора-рестауратора Јелене Иванишевић, допринео је проналажењу  аутентичног сликаног слоја, начињеног по предлошцима Живка Павловића и његове радионице. У монографији о Буковичкој цркви, која ће ускоро изаћи из штампе, изнели смо низ нових научних сазнања о делу овог знаменитог уметника.

Књижевна награда Весни Капор

Одлуком стручног жирија, добитник књижевне награде “Данко Поповић” за 2018. годину је Весна Капор, за књигу приповедака “Венац за оца”.

У најужем избору за награду били су и романи Велики јуриш Слободана Владушића (Лагуна, Београд) и Узалудна лепота Ранка Крстајића (Српска књижевна задруга, Београд), као и књиге приповедака Архивар Драгише Калезића (КУД Диоген, Београд) и Ab ovo Милана Мицића (РТС издаваштво, Београд).

Венац за оца Весне Капор припада оној врсти савремених приповедачких књига које се својим литерарним особинама укључују у богату традицију новије српске лирске прозе. Њене приче са савременим темама и изразитим стилским гласом,  засноване на појединачним животним путевима књижевних ликова, истовремено додирују саме егзистенцијалне и историјске основе актуелног живота српског националног простора. Слика стварности њених књижевних протагониста, остваривана без патетике и тенденциозности, подједнако произилази из аутобиографских успомена, добро изабраних послератних и избегличких тема деведесетих година и имагинативних наративних опсервација. Приче ове књиге динамичне нарације доживљавају се као живописни исечци постратовске атмосфере   пуне трагичних судбина и нужне резигнације пред неминовношћу трајања.

Награда ће бити свечано додељена 30. августа у 19 часова, на Малој сцени у Парку Буковичке бање.

Завршено Музејско дечје лето

Радионицом “Симболи Првог српског устанка” завршено је овогодишње Музејско дечје лето.

Ове године смо се бавили темама из области археологије, етнологије и историје.

На првој радионици, која је носила назив “Некада давно, у једном краљевству” говорили смо о животу српских краљева и краљица у средњем веку, о томе како се на основу њихових приказа на фрескама може сазнати како су они изгледали и како су се одевали. Та сазнања су нам послужила да и сами правимо и украшавамо краљевске круне.

Затим су уследиле две радионице из области етнологије, “Нит по нит – ћилим” и “Стара кућа – док је чуваш и ти трајеш”. Као резултат ових радионица настали су малени ћилими, ткани дечјим рукама, и макете кућа и других објеката који су се налазили у једној старој шумадијској окућници.

На завршној радионици, “Симболи Првог српског устанка”, која се одржала у месту подизања устанка, у Орашцу, израђивали смо униформе војника, устаника.

Захваљујемо свим нашим другарима, учесницима радионица, који су показали велико интересовање и жељу да науче нешто ново и друже се са нама.

До следећег дружења.

“Исидорине молитвице” у Орашцу

“Лето културе у Орашцу” настављамо монодрамом “Исидорине молитвице”, у петак, 9. августа, од 19 часова, у амфитеатру у Марићевића јарузи. Драмска уметница Весна Павловић говориће текст који је приредила Марина Кончар, уз пратњу музике Небојше Петровића.

Овај драгоцени рукопис, у коме су бриљантне речи славне Исидоре Секулић, протођакон др Љубомир Ранковић је пронашао у заоставштини владике Јована, бившег епископа шабачког и ректора Београдске богословије, иначе синовца, саборца и сапатника светог владике Николаја Велимировића.

Молитвице, које је доносила долазећи редовно у топчидерску цркву у Београду, сведоче о духовној снази, дубини и ширини те, по многим мишљењима, најпросвећеније жене у историји српске културе.

Исидора Секулић

Била је српски прозни писац, романописац, есејиста, полиглота, ликовни критичар и академик. Рођена је у Мошорину 16. фебруара 1877. године, а умрла у Београду 5. априла 1958. године. Прва је жена чланица Српске академије наука и уметности.

„У школској торбици, долазећи кући, налазила сам поруке подсмеха, своје карикатуре, и све се сводило на то да забијам нос у књигу и да се правим важна. Ја нисам забијала нос у књигу, али су ми они око мене придавали важност коју сама себи нисам давала. Напротив, увлачила сам се у себе и бежала у последње редове, у најтамније углове. Осећала сам да сметам, да изазивам својом жељом за знањем“, описивала је Исидора своје детињство. Са четрнаест година, захваљујући оцу који се сам бринуо за децу, јер је остао рано без жене, већ је знала пет светских језика и била далеко изнад својих вршњака по знању. Осим књижевности добро је познавала природне науке и филозофију. Дипломирала је на Педагошкој школи у Будимпешти, математику и природне науке, 1892. године. Године 1900. задесиле су је опет породичне трагедије: исте године умире јој отац, а затим брат Димитрије. Сахрањени су на земунском православном гробљу. На гробљу је проводила доста времена, виђали су је како сатима остаје тамо. Упознала је гробара Николу који јој је причао о животима људи који су сахрањени на земунском гробљу. Она је све Николине приче бележила у црну свеску, коју је носила са собом сваки пут када би ишла на гробље. Тако је настало Исидорино велико дело „Хроника паланачког гробља“.

Исидора Секулић

Породичне трагедије дубоко су утицале на њену личност и стваралаштво, оне су је обликовале као самотну и затворену жену. Познаници су говорили да је хладна, али бурних осећања, која букну када су наука, књижевност и знање у питању.

Водила је дугачке монологе, који су имали своју сврху и нису били монотони. Сматрала је да је за духовни развој човека потребна самоћа, ћутање и рад, а ове карактеристике приписала би мушкарцима. Објашњавала је да разлог таквог става лежи у томе што је њу васпитавао отац, дакле мушкарац, што је утицало на њену карактерну црту и стваралаштво.

Исидора Секулић се залагала за патријархалне вредности, али истовремено и за женске слободе, тежила је некој средини.

Говорила је многе језике и преводила са немачког, енглеског, француског, руског, норвешког и шведског језика.

Сматрала је  да ако се нема шта паметно рећи, боље је ћутати.

Умрла је 1958. године, а сахрањена је на Топчидерском гробљу, без венца, помпе и говора јер је тако зажелела. Будући да није имала наследника сва њена имовина припала је општини Савски венац.

Године 1993. одбор академика САНУ-а уврстио ју је међу сто најзначајнијих Срба.

Најзначајнија дела: „Сапутници“ (1913), „Писма из Норвешке“ (1914), „Из прошлости“ (1919), „Ђакон Богородичине цркве“ (1919), „Хроника паланачког гробља“ (1940), „Записи“ (1941), „Аналитички тренуци и теме“ (1941), „Записи о моме народу“ (1948), „Његошу књига дубоке оданости“ (1951), „Говор и језик, културна смотра народа“ (1956), „Мир и немир“ (1957).

Извор: www.biografija.org