Јубиларна, десета, Данкова награда

Вечерас ће у Народном музеју бити, јубиларни десети пут, додељена књижевна награда “Данко Поповић” за 2020. годину. Овогодишњи добитник, Иван Златковић, придружио се значајним именима српске савремене књижевности а уједно је и први Аранђеловчанин добитник ове награде.
Од установљења награде, 2011. године, на листу добитника уписали су се:

  1. Воја Чолановић за дело “Ода мањем злу”, 2011.
  2. Јован Радуловић за књигу приповедака “Сумњива сахрана”, 2012.
  3. Драго Кекановић за приповедачку збирку “Усвојење”, 2013.
  4. Владан Матијевић за збирку приповедака “Пристаништа”, 2014.
  5. Вуле Журић за роман “Република Ћопић”, 2015.
  6. Слободан Мандић за роман “Очев нови мандат”, 2016.
  7. Радован Бели Марковић за роман “Плава капија”, 2017.
  8. Весна Капор за књигу приповедака “Венац за оца”, 2018.
  9. Драгиша Калезић за роман “Галерија Кирка”, 2019.

Подсећамо да ће у програму, који почиње у 19 сати, учествовати аутор и чланови жирија, а одломке текста читаће драмски уметник Никола Ракочевић.
Добро дошли у Народни музеј.

Проглашен добитник књижевне награде “Данко Поповић”

Упркос оштрој конкуренцији Жири је ове године једногласно одлучио да књижевну награду “Данко Поповић” за 2020. годину додели Ивану Златковићу за роман “И жив и мртав”.

Народни музеј честита добитнику и захваљује се свим учесницима конкурса.

Текст Одлуке

У образложењу одлуке Жири истиче да ће “…динамичним прозним поступком, нијансираним књижевним ликовима и њиховом изворном психологијом, сликовитим призорима, живим дијалозима, повременим хумором, функционалним променама наративне перспективе и другим особинама добро компонованог и модерним књижевним средствима оствареног рукописа, Златковићев роман ће својом темом, поступком и видним уметничким квалитетима привући знатну пажњу данашњих читалаца и књижевне критике.”

Роман Ивана Златковића “И жив и мртав”

Награда ће добитнику бити свечано уручена 26. августа у 19 сати у Народном музеју.

Дуо МоМАрт поново у Народном музеју

Почетком јула месеца дуо МоМАрт је одржао изузетно посећен концерт у Народном музеју. Публици поклањамо још један, у среду, 11. августа, са почетком од 19 сати.

Дуо МоМАрт чине обоистикиња Јасна Брандштетер и гитаристкиња Маја Радованлија.

О уметницама

Обоисткиња Јасна Брандштетер, одрасла у Београду у музичкој породици, студирала у Келну и Паризу на националном конзерваторијуму Суперијер, где је дипломирала и магистрирала на сва три инструмента из породице обое, са највишим оценама. Њена каријера солисте и члана различитих оркестара и ансамбала обухвата наступе и рад са симфонијским оркестром Галиције у Шпанији, државном опером Финске, ансамблом Модерн, са Гудачима Светог Ђорђа, Оркестром РТС-а, ансамблом Душан Сковран, немачким јавним сервисима VDR, NDR, SVR, Vind-Cologne, ансамблом Colonia Musicum, као и многим другим ансамблима и оркестрима у Немачкој, где редовно наступа као гостујућа солисткиња. У средишту њеног рада је извођење нових дела узбудљивијих композитора нашег доба. Њена сарадња са савременим композиторима инспирисала је неке од њих да напишу соло и камерна дела за њене инструменте. Својом импресивном интерпретацијом Диптиха оп. 166 за енглески језик и гудаче, српског композитора Дејана Деспића, награђена је наградом Стеван Мокрањац по избору Удружења композитора Србије. Иницијативом да промовише савремену музику из Србије и Балкана, покренула је серију издања српских композитора и њихових дела у МВБ нотном издању у Немачкој. Јасна је страствено посвећена педагогији, професор је обое и камерне музике у Келну у Немачкој.

Јасна Брандштетер и Маја Радованлија

Гитаристкиња Маја Радованлија рођена је у Београду где је дипломирала на Музичкој академији, а магистрирала и докторирала на Универзитету у Индијани у Америци. Наступала је као солисткиња и камерни музичар широм Србије, Бугарске, Словеније, Македоније, Грчке, Швајцарске, Кине, Тајланда и Америке. Од 2012. стални је члан гитарског квартета Минеаполис са којима редовно наступа широм Америке. Поред класичне музике, Маја редовно изводи дела савремених композитора и сарађује са ансамблима за нову музику, попут Ансамбла Студио 6, Improvizando, Satu Djiva kolektiv, итд. Такође се интензивно бави импровизацијом и екперименталном музиком у сарадњи са бројним уметницима. Маја живи и ради у Минеаполису где је професор гитаре и импровизације на Минесота Универзитету у Америци.

Дуо МоМАрт који чине ове две уметнице, започео је сарадњу прошле године на истоименом пројекту. Пројекат промовише савремену музику аранжирану и написану за њихов дуо.

извор: Vidi Aranđelovac

Промоција зборника “Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије и Европе“

У Народном музеју у Аранђеловцу у понедељак од 19 часова ће бити одржана промоција стручне каталошке публикације “Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије и Европе“ Музеја рудничко-таковског краја из Горњег Милановца.

О зборнику ће говорити Александар Марушић, виши кустос историчар и директор Музеја рудничко-таковског краја и мср Зорица Петровић, виши кустос-историчар Народног музеја у Аранђеловцу. На промоцији ће се говорити о V и VI броју зборника.

Идеја пројекта “Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије и Европе“ је да се евидентирају и у форми каталога прикажу предмети везани за династију Обреновић који се чувају у архивама музеја и библиотека у Србији.

Четрдесет година Музеја

На данашњи дан 1981. године основан је Народни музеј у Аранђеловцу.

Овај значајан јубилеј, 40 година постојања, Музеј ће обележити низом репрезентативних догађаја у наредним месецима.

Свечаности смо најавили музиком, концертом дуа МоМАрт, а настављамо изложбом Александар Ђоновић: између „чисте уметности“ и „естетизоване подобности“ аутора Тање Вићентић, кустоса историчарауметности нашег Музеја.

Изложба је посвећена сликару Александру Ђоновићу, а приређена поводом два јубилеја, 90 година од рођења уметника и 30 година од његове смрти.

Изложба се отвара 25. јула у 20 часова у Народном музеју у Аранђеловцу.

Музеј позива све суграђане и госте нашег града да присуствују овом свечаном догађају.

Дан Општине Аранђеловац

Драги Аранђеловчани,
срећан нам Дан града.
Због околности у којима се налазимо, ове године га не обележавамо свечано, али, ипак, хајде да се подсетимо како је и чијом одлуком наш град добио име и зашто се баш данашњи дан слави као Дан града…

Половином 30-их година XИX века започело је ушоравање села и вароши у Србији. Указом кнеза Милоша од 8/20. марта 1837. године у селу Врбици почела се формирати најпре једна улица, а онда и варошица која је убрзо постала средиште Јасеничког среза и економски центар овог дела Шумадије. Одласком династије Обреновић са власти, 1842. године, варошица Врбица изгубила је свој ранији значај.

Светоандрејском скупштином, одржаном у Београду 30. новембра /12. децембра 1858. године, започео је период друге владавине династије Обреновић. Путујући по Србији наредне 1859. године, кнез Милош је посетио Буковичку бању и варошицу и овде провео три дана, од 26. до 29. јула. Ова тродневна посета кнеза Милоша за Врбичане је имала велики значај. Задовољан пријемом, кнез је наредио да се среска кућа, у време кнеза Александра Карађорђевића пресељена у Тополу, сада, на захтев Врбичана, врати у ову варошицу, и обећао да ће о свом трошку, на месту које одабере окружни начелник Живојин Јоксимовић у договору са мештанима, изградити цркву која ће славити Светог Арханђела Гаврила. Истом приликом наредио је да се варошица Врбица од тада има звати Аранђеловац. Убрзо, Врбици је и званично промењено име у Аранђеловац.

Зборник закона и уредаба, и уредбени указа, издани у Књажевству Србском, књ. XII, Београд, 1859, 62

Додела књижевне награде “Данко Поповић” за 2019. годину

Народни музеј Аранђеловац и Смотра уметности “Мермер и звуци” позивају вас на “Разговоре под липом” који ће се одржати у петак 30. августа од 19 часова на Отвореној сцени у Парку Буковичке бање.

Ове свечане вечери ће бити уручена књижевна награда “Данко Поповић” за 2019. годину Весни Капор за књигу приповедака “Венац за оца”, а сви присутни имаће прилику и да чују одломке из награђеног дела и дела Данка Поповића које ће читати драмски уметник Петар Божовић.

О делу

Венац за оца Весне Капор припада оној врсти савремених приповедачких књига које се својим литерарним особинама укључују у богату традицију новије српске лирске прозе.

Њене приче са савременим темама и изразитим стилским гласом, засноване на појединачним животним путевима књижевних ликова, истовремено додирују саме егзистенцијалне и историјске основе актуелног живота српског националног простора.

Слика стварности њених књижевних протагониста, остваривана без патетике и тенденциозности, подједнако произилази из аутобиографских успомена, добро изабраних послератних и избегличких тема деведесетих година и имагинативних наративних опсервација. Приче ове књиге динамичне нарације доживљавају се као живописни исечци постратовске атмосфере пуне трагичних судбина и нужне резигнације пред неминовношћу трајања.

Фото: Википедија

Књижевна награда Весни Капор

Одлуком стручног жирија, добитник књижевне награде “Данко Поповић” за 2018. годину је Весна Капор, за књигу приповедака “Венац за оца”.

У најужем избору за награду били су и романи Велики јуриш Слободана Владушића (Лагуна, Београд) и Узалудна лепота Ранка Крстајића (Српска књижевна задруга, Београд), као и књиге приповедака Архивар Драгише Калезића (КУД Диоген, Београд) и Ab ovo Милана Мицића (РТС издаваштво, Београд).

Венац за оца Весне Капор припада оној врсти савремених приповедачких књига које се својим литерарним особинама укључују у богату традицију новије српске лирске прозе. Њене приче са савременим темама и изразитим стилским гласом, засноване на појединачним животним путевима књижевних ликова, истовремено додирују саме егзистенцијалне и историјске основе актуелног живота српског националног простора. Слика стварности њених књижевних протагониста, остваривана без патетике и тенденциозности, подједнако произилази из аутобиографских успомена, добро изабраних послератних и избегличких тема деведесетих година и имагинативних наративних опсервација. Приче ове књиге динамичне нарације доживљавају се као живописни исечци постратовске атмосфере пуне трагичних судбина и нужне резигнације пред неминовношћу трајања.

Награда ће бити свечано додељена 30. августа у 19 часова, на Малој сцени у Парку Буковичке бање.

Завршено Музејско дечје лето

Радионицом “Симболи Првог српског устанка” завршено је овогодишње Музејско дечје лето.

Ове године смо се бавили темама из области археологије, етнологије и историје.

На првој радионици, која је носила назив “Некада давно, у једном краљевству” говорили смо о животу српских краљева и краљица у средњем веку, о томе како се на основу њихових приказа на фрескама може сазнати како су они изгледали и како су се одевали. Та сазнања су нам послужила да и сами правимо и украшавамо краљевске круне.

Затим су уследиле две радионице из области етнологије, “Нит по нит – ћилим” и “Стара кућа – док је чуваш и ти трајеш”. Као резултат ових радионица настали су малени ћилими, ткани дечјим рукама, и макете кућа и других објеката који су се налазили у једној старој шумадијској окућници.

На завршној радионици, “Симболи Првог српског устанка”, која се одржала у месту подизања устанка, у Орашцу, израђивали смо униформе војника, устаника.

Захваљујемо свим нашим другарима, учесницима радионица, који су показали велико интересовање и жељу да науче нешто ново и друже се са нама.

До следећег дружења.

“Исидорине молитвице” у Орашцу

“Лето културе у Орашцу” настављамо монодрамом “Исидорине молитвице”, у петак, 9. августа, од 19 часова, у амфитеатру у Марићевића јарузи. Драмска уметница Весна Павловић говориће текст који је приредила Марина Кончар, уз пратњу музике Небојше Петровића.

Овај драгоцени рукопис, у коме су бриљантне речи славне Исидоре Секулић, протођакон др Љубомир Ранковић је пронашао у заоставштини владике Јована, бившег епископа шабачког и ректора Београдске богословије, иначе синовца, саборца и сапатника светог владике Николаја Велимировића.

Молитвице, које је доносила долазећи редовно у топчидерску цркву у Београду, сведоче о духовној снази, дубини и ширини те, по многим мишљењима, најпросвећеније жене у историји српске културе.

Исидора Секулић

Била је српски прозни писац, романописац, есејиста, полиглота, ликовни критичар и академик. Рођена је у Мошорину 16. фебруара 1877. године, а умрла у Београду 5. априла 1958. године. Прва је жена чланица Српске академије наука и уметности.

„У школској торбици, долазећи кући, налазила сам поруке подсмеха, своје карикатуре, и све се сводило на то да забијам нос у књигу и да се правим важна. Ја нисам забијала нос у књигу, али су ми они око мене придавали важност коју сама себи нисам давала. Напротив, увлачила сам се у себе и бежала у последње редове, у најтамније углове. Осећала сам да сметам, да изазивам својом жељом за знањем“, описивала је Исидора своје детињство. Са четрнаест година, захваљујући оцу који се сам бринуо за децу, јер је остао рано без жене, већ је знала пет светских језика и била далеко изнад својих вршњака по знању. Осим књижевности добро је познавала природне науке и филозофију. Дипломирала је на Педагошкој школи у Будимпешти, математику и природне науке, 1892. године. Године 1900. задесиле су је опет породичне трагедије: исте године умире јој отац, а затим брат Димитрије. Сахрањени су на земунском православном гробљу. На гробљу је проводила доста времена, виђали су је како сатима остаје тамо. Упознала је гробара Николу који јој је причао о животима људи који су сахрањени на земунском гробљу. Она је све Николине приче бележила у црну свеску, коју је носила са собом сваки пут када би ишла на гробље. Тако је настало Исидорино велико дело „Хроника паланачког гробља“.

Исидора Секулић

Породичне трагедије дубоко су утицале на њену личност и стваралаштво, оне су је обликовале као самотну и затворену жену. Познаници су говорили да је хладна, али бурних осећања, која букну када су наука, књижевност и знање у питању.

Водила је дугачке монологе, који су имали своју сврху и нису били монотони. Сматрала је да је за духовни развој човека потребна самоћа, ћутање и рад, а ове карактеристике приписала би мушкарцима. Објашњавала је да разлог таквог става лежи у томе што је њу васпитавао отац, дакле мушкарац, што је утицало на њену карактерну црту и стваралаштво.

Исидора Секулић се залагала за патријархалне вредности, али истовремено и за женске слободе, тежила је некој средини.

Говорила је многе језике и преводила са немачког, енглеског, француског, руског, норвешког и шведског језика.

Сматрала је да ако се нема шта паметно рећи, боље је ћутати.

Умрла је 1958. године, а сахрањена је на Топчидерском гробљу, без венца, помпе и говора јер је тако зажелела. Будући да није имала наследника сва њена имовина припала је општини Савски венац.

Године 1993. одбор академика САНУ-а уврстио ју је међу сто најзначајнијих Срба.

Најзначајнија дела: „Сапутници“ (1913), „Писма из Норвешке“ (1914), „Из прошлости“ (1919), „Ђакон Богородичине цркве“ (1919), „Хроника паланачког гробља“ (1940), „Записи“ (1941), „Аналитички тренуци и теме“ (1941), „Записи о моме народу“ (1948), „Његошу књига дубоке оданости“ (1951), „Говор и језик, културна смотра народа“ (1956), „Мир и немир“ (1957).

Извор: www.biografija.org