“Исидорине молитвице” у Орашцу

“Лето културе у Орашцу” настављамо монодрамом “Исидорине молитвице”, у петак, 9. августа, од 19 часова, у амфитеатру у Марићевића јарузи. Драмска уметница Весна Павловић говориће текст који је приредила Марина Кончар, уз пратњу музике Небојше Петровића.

Овај драгоцени рукопис, у коме су бриљантне речи славне Исидоре Секулић, протођакон др Љубомир Ранковић је пронашао у заоставштини владике Јована, бившег епископа шабачког и ректора Београдске богословије, иначе синовца, саборца и сапатника светог владике Николаја Велимировића.

Молитвице, које је доносила долазећи редовно у топчидерску цркву у Београду, сведоче о духовној снази, дубини и ширини те, по многим мишљењима, најпросвећеније жене у историји српске културе.

Исидора Секулић

Била је српски прозни писац, романописац, есејиста, полиглота, ликовни критичар и академик. Рођена је у Мошорину 16. фебруара 1877. године, а умрла у Београду 5. априла 1958. године. Прва је жена чланица Српске академије наука и уметности.

„У школској торбици, долазећи кући, налазила сам поруке подсмеха, своје карикатуре, и све се сводило на то да забијам нос у књигу и да се правим важна. Ја нисам забијала нос у књигу, али су ми они око мене придавали важност коју сама себи нисам давала. Напротив, увлачила сам се у себе и бежала у последње редове, у најтамније углове. Осећала сам да сметам, да изазивам својом жељом за знањем“, описивала је Исидора своје детињство. Са четрнаест година, захваљујући оцу који се сам бринуо за децу, јер је остао рано без жене, већ је знала пет светских језика и била далеко изнад својих вршњака по знању. Осим књижевности добро је познавала природне науке и филозофију. Дипломирала је на Педагошкој школи у Будимпешти, математику и природне науке, 1892. године. Године 1900. задесиле су је опет породичне трагедије: исте године умире јој отац, а затим брат Димитрије. Сахрањени су на земунском православном гробљу. На гробљу је проводила доста времена, виђали су је како сатима остаје тамо. Упознала је гробара Николу који јој је причао о животима људи који су сахрањени на земунском гробљу. Она је све Николине приче бележила у црну свеску, коју је носила са собом сваки пут када би ишла на гробље. Тако је настало Исидорино велико дело „Хроника паланачког гробља“.

Исидора Секулић

Породичне трагедије дубоко су утицале на њену личност и стваралаштво, оне су је обликовале као самотну и затворену жену. Познаници су говорили да је хладна, али бурних осећања, која букну када су наука, књижевност и знање у питању.

Водила је дугачке монологе, који су имали своју сврху и нису били монотони. Сматрала је да је за духовни развој човека потребна самоћа, ћутање и рад, а ове карактеристике приписала би мушкарцима. Објашњавала је да разлог таквог става лежи у томе што је њу васпитавао отац, дакле мушкарац, што је утицало на њену карактерну црту и стваралаштво.

Исидора Секулић се залагала за патријархалне вредности, али истовремено и за женске слободе, тежила је некој средини.

Говорила је многе језике и преводила са немачког, енглеског, француског, руског, норвешког и шведског језика.

Сматрала је  да ако се нема шта паметно рећи, боље је ћутати.

Умрла је 1958. године, а сахрањена је на Топчидерском гробљу, без венца, помпе и говора јер је тако зажелела. Будући да није имала наследника сва њена имовина припала је општини Савски венац.

Године 1993. одбор академика САНУ-а уврстио ју је међу сто најзначајнијих Срба.

Најзначајнија дела: „Сапутници“ (1913), „Писма из Норвешке“ (1914), „Из прошлости“ (1919), „Ђакон Богородичине цркве“ (1919), „Хроника паланачког гробља“ (1940), „Записи“ (1941), „Аналитички тренуци и теме“ (1941), „Записи о моме народу“ (1948), „Његошу књига дубоке оданости“ (1951), „Говор и језик, културна смотра народа“ (1956), „Мир и немир“ (1957).

Извор: www.biografija.org

Мarićevića jaruga, Orašac

Лето културе у Орашцу 2019

Народни музеј је, у оквиру манифестације “Лето културе у Орашцу”, припремио мноштво активности.

Радионица за децу, представе, предавање, смотра фолклора, изложбе и почетак ликовне колоније чине програм манифестације за месец август (детаљније на приложеном плакату).

Програм манифестације “Лето културе у Орашцу 2019” за месец август

Циљ ове манифестације је да се Знаменитом месту Орашац посвети заслужена пажња и да се истакне његов значај у културној сфери данашњице.

Мarićevića jaruga, Orašac

Први српски устанак у нововековној српској историји

Почетком XIX века створили су се услови за сазревање националне свести Срба, њихове потребе за ослобођењем од вишевековне турске власти и стварање самосталне српске државе. Први српски устанак изазвао је велике социјалне, економске и културне промене у Србији првих деценија XIX века.
Са подизањем Првог српског устанка започела је Српска револуција (1804-1835), која се завршила доношењем нашег првог, Сретенског устава 1835. године, којим је феудализам у Србији укинут много пре него у већини европских земаља.

Још у време устанка започет је рад на организацији првих установа и институција неопходних за постојање и функционисање једне државе – основан је Правитељствујушчи совјет, реорганизована је војска, започео рад на оснивању школа и образовању народа, у чему се не може занемарити делатност устаника који су истовремено учествовали и у отвореним сукобима и ратовима за ослобођење Србије од турске власти, допринос Српске православне цркве, као и појединаца захваљујући чијем знању, образовању и учености настају прва правна акта и утемељење ових првих установа. У току Првог српског устанка створене су основе за настанак будуће српске државе које је у мирнодопском периоду револуције (1815-1835) кнез Милош Обреновић могао да проширује и усавршава у складу са потребама српског народа и спољне политике земље.

У ослобођеном делу Србије Први устанак је донео економске, друштвене и културне промене.
Continue

Марићевића Јаруга

Спомен – чесма се налази на локацији “Марићевића јаруга” недалеко од цркве. Подигнута је 1954. године поводом 150-годишњице првог српског устанка.

Чесма је део веће целине у виду подзида саграђеног од камених блокова. На средњем делу овог меморијала налазе се три лучно засведене мермерне плоче. На средњој је уклесан текст:

На овом месту 15. фебруар 1804. године подигнут
је Први српски устанак.

На левој и десној плочи уклесано је по четири стиха из познате песме “Почетак буне на дахије”. На десној страни каменог подзида постављена је бронзана плоча са ликом Карађорђа у високом рељефу, уоквиреним текстом Верховни Вожд народа сербског.

Continue

Историја Орашца

Настанак Орашца

Орашац је младо насеље, засновано у првој половини XVIII века, тачније у времену аустријске окупације северне Србије (1718-1739), када се у њу досељава српско становништво надајући се да ће под хришћанском управом имати бољи живот. Село је вероватно добило име по орасима којих је овде одувек било.

Простор на коме се село данас налази био је насељен још у доба праисторије о чему сведоче налази у пећини Рисовача на улазу у Аранђеловац. У пећини су пронађени бројни остаци живота и трагови културе човека старијег каменог доба (палолит, око 3500-800. године пре нове ере). Прикупљена грнчарија на локалитету ћелова Главица у Орашцу пружа индиције да је ту била праисторијска насеобина градског типа.

Continue