“Isidorine molitvice” u Orašcu

“Leto kulture u Orašcu” nastavljamo monodramom “Isidorine molitvice”, u petak, 9. avgusta, od 19 časova, u amfiteatru u Marićevića jaruzi. Dramska umetnica Vesna Pavlović govoriće tekst koji je priredila Marina Končar, uz pratnju muzike Nebojše Petrovića.

Ovaj dragoceni rukopis, u kome su briljantne reči slavne Isidore Sekulić, protođakon dr Ljubomir Ranković je pronašao u zaostavštini vladike Jovana, bivšeg episkopa šabačkog i rektora Beogradske bogoslovije, inače sinovca, saborca i sapatnika svetog vladike Nikolaja Velimirovića.

Molitvice, koje je donosila dolazeći redovno u topčidersku crkvu u Beogradu, svedoče o duhovnoj snazi, dubini i širini te, po mnogim mišljenjima, najprosvećenije žene u istoriji srpske kulture.

Isidora Sekulić

Bila je srpski prozni pisac, romanopisac, esejista, poliglota, likovni kritičar i akademik. Rođena je u Mošorinu 16. februara 1877. godine, a umrla u Beogradu 5. aprila 1958. godine. Prva je žena članica Srpske akademije nauka i umetnosti.

„U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam poruke podsmeha, svoje karikature, i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala. Naprotiv, uvlačila sam se u sebe i bežala u poslednje redove, u najtamnije uglove. Osećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem“, opisivala je Isidora svoje detinjstvo. Sa četrnaest godina, zahvaljujući ocu koji se sam brinuo za decu, jer je ostao rano bez žene, već je znala pet svetskih jezika i bila daleko iznad svojih vršnjaka po znanju. Osim književnosti dobro je poznavala prirodne nauke i filozofiju. Diplomirala je na Pedagoškoj školi u Budimpešti, matematiku i prirodne nauke, 1892. godine. Godine 1900. zadesile su je opet porodične tragedije: iste godine umire joj otac, a zatim brat Dimitrije. Sahranjeni su na zemunskom pravoslavnom groblju. Na groblju je provodila dosta vremena, viđali su je kako satima ostaje tamo. Upoznala je grobara Nikolu koji joj je pričao o životima ljudi koji su sahranjeni na zemunskom groblju. Ona je sve Nikoline priče beležila u crnu svesku, koju je nosila sa sobom svaki put kada bi išla na groblje. Tako je nastalo Isidorino veliko delo „Hronika palanačkog groblja“.

Isidora Sekulić

Porodične tragedije duboko su uticale na njenu ličnost i stvaralaštvo, one su je oblikovale kao samotnu i zatvorenu ženu. Poznanici su govorili da je hladna, ali burnih osećanja, koja buknu kada su nauka, književnost i znanje u pitanju.

Vodila je dugačke monologe, koji su imali svoju svrhu i nisu bili monotoni. Smatrala je da je za duhovni razvoj čoveka potrebna samoća, ćutanje i rad, a ove karakteristike pripisala bi muškarcima. Objašnjavala je da razlog takvog stava leži u tome što je nju vaspitavao otac, dakle muškarac, što je uticalo na njenu karakternu crtu i stvaralaštvo.

Isidora Sekulić se zalagala za patrijarhalne vrednosti, ali istovremeno i za ženske slobode, težila je nekoj sredini.

Govorila je mnoge jezike i prevodila sa nemačkog, engleskog, francuskog, ruskog, norveškog i švedskog jezika.

Smatrala je  da ako se nema šta pametno reći, bolje je ćutati.

Umrla je 1958. godine, a sahranjena je na Topčiderskom groblju, bez venca, pompe i govora jer je tako zaželela. Budući da nije imala naslednika sva njena imovina pripala je opštini Savski venac.

Godine 1993. odbor akademika SANU-a uvrstio ju je među sto najznačajnijih Srba.

Najznačajnija dela: „Saputnici“ (1913), „Pisma iz Norveške“ (1914), „Iz prošlosti“ (1919), „Đakon Bogorodičine crkve“ (1919), „Hronika palanačkog groblja“ (1940), „Zapisi“ (1941), „Analitički trenuci i teme“ (1941), „Zapisi o mome narodu“ (1948), „Njegošu knjiga duboke odanosti“ (1951), „Govor i jezik, kulturna smotra naroda“ (1956), „Mir i nemir“ (1957).

Izvor: www.biografija.org