Настанак Орашца

Орашац је младо насеље, засновано у првој половини XVIII века, тачније у времену аустријске окупације северне Србије (1718-1739), када се у њу досељава српско становништво надајући се да ће под хришћанском управом имати бољи живот. Село је вероватно добило име по орасима којих је овде одувек било.

Простор на коме се село данас налази био је насељен још у доба праисторије о чему сведоче налази у пећини Рисовача на улазу у Аранђеловац. У пећини су пронађени бројни остаци живота и трагови културе човека старијег каменог доба (палолит, око 3500-800. године пре нове ере). Прикупљена грнчарија на локалитету ћелова Главица у Орашцу пружа индиције да је ту била праисторијска насеобина градског типа.

У старом веку на овом подручју су биле насеобине Илира, Трачана, Келта и Јелина које су на прелазу у нову еру освојили Римљани. О Освајањима сведоче примерци новца и посуђа пронађених у селима Мисача и Бања као и археолошки локалитет римских кастела у селу Стојник.

У средњем веку територија Шумадије улази у састав српске државе, за време краља Милутина и Стефана Дечанског. У оближњем селу Брезовцу, Ђурађ Бранковић је 1444. године подигао цркву посвећену Архангелу Михаилу. Црква је обновљена у време кнеза Милоша 1836. и у њој је радила једна од првих цркава у тадашњој Србији.

Падом под турску власт Орашац постаје део Смедеревског санџака а затим постаје део Београдског пашалука. Пре првог и другог српског устанка Београдски пашалук је имао 12 нахија. Орашац је као део северне Србије по Пожаревачком миру припао Аустрији и остао је под њеном окупацијом од 1718-1739. године. По одласку Аустријанаца из Србије Турци поново заводе стару поделу на нахије.

Записи о Орашцу

Село Орашац је настало око Орашачког потока. Каснији досељеници насељавали су се на брежуљцима између Врбљака и Мисаче. Због тога је данас Орашац село разбијеног типа подељено на засеоке и групе сродних кућа. Главни део села се налази на путу Младеновац-Аранђеловац.
За време устанка Орашац је имао 30 кућа а главна привредна грана била је сточарство.

Описујући Орашац крајем 19 века, Каниц каже да је видео „винограде који слабо рађају; а историјски значајна храстова шума, у којој је 15. фебруара 1804. год. неколицина одважних родољуба одлучила да дигне устанак против турских насилника, уништена је до последњег трага.“

На подручју Орашца, на Мисачком брду, како пише Каниц, пре неколико векова пресечен је кроз стену део пута дуг 50, а широк 15 метара. Ова „просека“, коју народ приписује проклетој Јерини, излазила је на пут од Смедерева ка граду Островици, вероватно да би се лакше повезали оближњи рудници са Дунавом. Каниц даље наводи да су „просеку“ изградили немачки рудари запослени на копању гвожђа на Венчацу.

У привредни развој села спада и рударство, експлоатација мрког угља у рудницима Орашац и Врбица у једном атару и Мисача удаљена око 1 км. Јаме су затворене 1961. због нерентабилности.

Данас, главна привредна грана је пољопривреда и сточарство.