Рисовача је једно од најстаријих археолошких налазишта на Балканском полуострву. Први истраживач Рисоваче био је археолог Бранко Гавела, професор Универзитета у Београду. Археологија изучава живот и културу древних људских заједница на основу сачуваних материјалних трагова, тј. свих предмета које су људи давних времена оставили за собом.

У рисовачким наслагама, поред мноштва животињских фосила, професор Гавела и његови сарадници открили су и предмете начињене људском руком – алатке од камена и кости. На основу тих налаза закључили су да су ту, у ледено доба, живели и људи. Праисторијски човек се појавио у доба које археолози називају старије камено доба или палеолит. То је најстарија и најдужа епоха у људској прошлости; трајала је око 2,5 милиона година, све до 10.000 године пре наше ере. У палеолиту су мале заједнице ловаца и сакупљача плодова почеле да стварају прве културе.

Човек који је у времену од пре 200.000 до пре 30.000 година живео у Европи, Африци и Азији, припадао је врсти Homo sapiens neanderthalensis. Назив неандерталац дат је по долини Неандер у Немачкој, где је први пут откривен скелет ове ишчезле људске врсте. До данас је пронађено неколико стотина неандерталских скелета. Пећина Рисовача, према резултатима археолошких проучавања, припада епохи средњег палеолита. Облици и начин израде пронађених камених и коштаних алатки одговарају онима какве су правили неандерталци и то они који су у средњем палеолиту развили тзв. мустеријенску културу. Рисовачку пећину неандерталци су користили као своје склониште у времену од пре 50.000 до пре 35.000 година.

Међутим, у Рисовачи нису пронађени скелети људи. Рад каменолома је, са једне стране, омогућио откривање пећине, али, са друге стране, направио и доста штете: разорен је улазни део пећине, а то је управо онај део у коме су људи живели.

У кречњачким стенама вода ствара бројне шупљине – јаме, поноре, пећине. Те подземне облике рељефа проучава наука која се зове спелеологија. Снажни покрети у Земљиној кори (тектонски покрети) створили су мрежу пукотина у Рисовачком брду. Вода продире кроз пукотине и непрестано их шири растварајући кречњачке стене. На тај начин настали су разгранати канали и мања и већа проширења, собе и дворане Рисовачке пећине.

Кроз пећину је некада протицала река понорница и носила комадиће стена, шљунак, песак, глину, остатке животиња, који су се таложили на дну. Тако су се у пећини створили дебели слојеви речног наноса, а улазни део био је скоро потпуно затрпан. Након откривања пећине, спелеолог Раденко Лазаревић и његова екипа упорним радом успели су да откопају и истраже преко 160 метара пећинских канала. Током истраживања, сваком делу пећине дали су одговарајући назив.

Улазни део пећинског ходника назвали су Археолошки канал, јер су у њему откривени археолошки налази – алатке прачовека. Наредни део, у коме су пронађени фосилни остаци животиња, добио је назив Канал фауне леденог доба. Тим каналом улази се у мало проширење из којег научници дуго нису назирали наставак главног пећинског канала. Али, када је после много труда пробијен пролаз кроз препреку која је потпуно затварала канал, проширење је названо Оптимистичка дворана. Одатле, кроз отвор на таваници, узлазни Каскадни канал води до највишег проширења, Ћилибарске собе.

Најдаља и највећа просторија коју су научници до сада истражили названа је Дворана рисовачког човека. Она има два бочна проширења – Веснину собу и Снежну коралну собу. Поједини пећински простори приступачни су свима, а до неких могу доћи само вешти спелеолози.

Опширније информације о Пећини Рисовачи можете пронаћи у Водичу Народног музеја у Аранђеловцу, који можете купити на билетарницама Музеја и Пећине.