Живот у Србији у XVIII веку
Највећи део простора који су у XVIII веку насељавали Срби припадао је Смедеревском санџаку (касније Београдском пашалуку). У европском делу Турске царевине (Балкан), према сачуваним подацима, живело је око милион, а само у дванаест нахија Београдског пашалука мање од 400.000 Срба.
Преко овог пограничног пашалука водио је главни друм који је спајао средњу Европу са Малом Азијом, тзв. Цариградски друм. Дуж овог пута били су подигнути ханови и мензулане, изузетно значајне за „татаре“ који су у Турском царству преносили пошту.
Почетком XIX века у Србији их је било око шест стотина. Пут од Београда до Цариграда татари су прелазили за 183 сата.
Српски народ, раја, био је у потчињеном положају, док су сву власт у земљи имали представници Османског царства – везири, спахије, кадије, муселими… Турци су живели искључиво по варошима, док се српски живаљ насељавао у унутрашњости, по селима, живећи у патријархалним заједницама. Мали број Срба, трговаца и занатлија, живео је у варошима, тачније у предграђима појединих вароши.
„Народ Српски нема други људи осим сељака. Оно мало Срба, што живе по варошима, као трговци (готово саме дућанџије) и мајстори (понајвише ћурчије, терзије, јекмекчије, туфекчије, кујунџије), зову се варошани; и будући да се турски носе и по турском обичају живе, а уз буне и ратове или се затворе са Турцима у градове, или с новцима бјеже у Њемачку; зато они не само што се не броје међу народ Српски, него ји народ још и презире…“ – В. Караџић, Даница, Забавник за 1827, Беч 1827.
Основу друштвене организованости Срба представљала је задруга. Старешине ових задруга учествовале су на сеоским зборовима. Сеоска општина, односно кмет који се налазио на челу општине представљао је српски народ пред турским властима.
Више сеоских општина чинило је кнежину, а две или више кнежина поклапале су се са турском нахијом или кадилуком. Представници српског народа пред турском влашћу у пашалуку били су оборкнезови или башкнезови, док су се испод њих налазили кнезови и кметови.
У крајевима где задружни живот није био довољно развијен, Турци су вршили отимање сеоских баштина у корист управно-земљишне аристоркратије. Другим речима, вршена је пауперизација сељака, а њихова имања су претварана у спахијска имања, тимаре, читлуке…
Турске службенике у Београдском пашалуку, тј. Смедеревском санџаку, издржавала је раја. Српски сељак био је оптерећен разним наметима који су се делили на: порез у новцу (харач царски, лични везирски порез, царска и приватна спахијска главница, чибук…), порез у земљским производима (десетак), порез у народној снази (царски и спахијски кулук), приход од царина, превоза и риболова, приход од казни(глобарина)…
Наплату царског пореза вршили су турски порески чиновници, а спахијску главницу и десетак са купљале су спахије.
„Спаије су дакле у Србији смиље и босиље; али ђекоја села имају другу биједу, тј. читлуксаибије, који узимају девето. Које село има само спаију, онђе сељаци кажу да је земља њиова, а спаијино је само десето од онога, што они ураде; али ђе је читлуксаибија, онђе он каже, да је земља његова, па не само што узима девето од сваког усјева, него му још људи морају радити (од прије обично у неђељу, али позније и у друге дане, кад му што затреба), а ђекоји начини и кућу у селу, или онако из досаде људима не избива из села.“
В. Караџић, Даница, Забавник за 1827, Беч 1827.
Стална изложбена поставка
О овоме много више можете сазнати на изложби “Збор у Орашцу и Први српски устанак” чије је свечано отварање у среду 13. фебруара у 16 часова у Музеју у Орашцу. Посетиоци ће изложбу моћи да погледају свакога дана од 9 до 17 часова.
Аутор изложбе: Зорица Петровић MA