Србија и Балкан 1811. године

Године 1810, српска војска водила је неколико тешких одбрамбених борби, неколико мањих и две велике битке које су завршене сломом турске офанзиве на Србију. У томе су им помогле руске трупе под командом грофова Цуката и Орурка које су прешле Дунав и дејствовале заједно са устаничким војницима. Јаке руске снаге и даље су се налазиле на Дунаву.

Са престанком зиме, 1811. године, обновљени су немири на граници Србије, посебно у источној Србији, око Тимока, Видина и Куле, затим око Ниша. На Грамади, код Алексинца, су удружене српско-руске снаге потукле Нишког Хуршид-пашу. Борбе су вођене и на југоисточном и дринском фронту (Стари Влах и новопазарски пашалук). Српску војску предводиле су „титуларне“ војводе и локални кнезови.

Половином године, генерал Кутузов, који је након смрти грофа Каменског дошао на место команданта руске војске на Дунаву, потукао је турску војску код Рушчука. Борбе су обновљене крајем августа. Карађорђе је најпре кренуо ка Видину, како би се српске трупе спојиле са руским, под конандом генерала Заса, али су га претње из Босне приморале да већи део снага пребаци на Дрину. У октобру 1811. године, Кутузов је још једном победио турску војску у Бугарској, а потом и на левој обали Дунава. Без изгледа на било какав успех, турски војници су се предали Русима.

Српска војска се успешно борила и на Дрини где су границу чували поп Лука Лазаревић, прота Матеја Ненадовић и Милош Обреновић. Сукоби око Соко-града нису никада престајали, јер су Турци из Босне често упадали у околна села. Босански везир, Сулејман-паша Скопљак, у септембру 1811. године са војском је поново прешао Дрину и продро до Соколских планина и кренуо ка реци Пецкој. Прота Матеја Ненадовић сачекао је Турке недалеко од реке Јадар, пресрео и натерао их да се врате натраг. После неколико покушаја да се пробије уз Дрину, Сулејман-паша се повукао и вратио на леву обалу Дрине, у Босну. Стојан Чупић, поп Лука Лазаревић и Живко Дабић, истовремено су потукли војску Али-паше Видајића у Мачви. У октобру месецу Хуршид-паша је покренуо турску војску против устаника, али је на Грамади код Алексинца доживео неспех. Крајем године и Нумад-паша пећки кренуо је против устаника.

У ишчекивању Наполеоновог напада, Русија је одлучила да из офанзиве пређе у дефанзиву на дунавском ратишту. У том циљу започели су преговори о миру. Карађорђа је плашила руска спремност да се задовољи Молдавијом, Влашком и Бесарабијом и непрестано је сумњао у њихове искрене намере да се српско питање реши повољно по Србе.

Још информација можете пронаћи у каталогу изложбе који можете купити у Музеју.

Насловна фотографија:
Народна библиотека Србије