Кнез Михаило Обреновић

Млађи син кнеза Милоша и кнегиње Љубице, рођен у Крагујевцу, у Шареном конаку, 6/18. октобра 1823. године. Био је кнез Србије од 1839. до 1842. године, када напушта Србију због сукоба са уставобранитељима, који на власт доводе Карађорђевог сина Александра.

Након овог догађаја Михаило се придружује свом оцу у емиграцији. Године 1849. из ванбрачне везе добио је сина Велимира, док из брака са Јулијом Хуњади није имао деце. Боравећи углавном у Бечу, помагао је Вука Караџића, Ђуру Даничића и Бранка Радичевића. У Србију се вратио након Светоандрејске скупштине крајем 1858. године.

Током своје друге владавине 1860-1868. године, кнез Михаило је наставио политику јачања централне власти и сузбијања либералне политичке струје. Народна скупштина сазивана је сваке треће године, а државни савет, министри и чланови владе били су под његовом контролом. Створио је народну војску чији су обвезници држали оружје у кућама и били дужни да иду на повремену обуку.
Дипломатским средствима 1867. успео је да издејствује повлачење преосталих турских војних посада из српских градова, укључујући и Београд. Истовремено, основни циљеви у оквиру спољне политике били су му постизање националне и државне независности, као и ослобођење свих области које су биле под влашћу Порте.

Његово убиство у Топчидеру 10/22. јуна 1868. године изазвало је велику народну жалост. Сахрањен је у Саборној цркви у Београду.