Кнез Милош Обреновић

Најстарији од три сина Теодора Михаиловића и Вишње Урошевић, родоначелник династије Обреновић, рођен је у Добрињи на Тодорову суботу 7/18. марта 1783. године.

После смрти оца Теодора почетком XIX века преселио се у Брусницу код свог брата по мајци Милана Обреновића. Ту се настанио и веома брзо почео бавити трговином стоке. Заједно са полубратом, од кога ће касније преузети презиме, активно је учествовао у Карађорђевом устанку. Својом храброшћу истакао се приликом борби на Сави, Дрини и нарочито у бици на Равњу 1813. године.
Подизањем новог, Другог српског устанка у Такову на Цвети 11/23. априла 1815. бива изабран за његовог вођу. Предводећи сународнике у успешним бојевима против Турака на Љубићу, Палежу, Пожаревцу, Крагујевцу, Карановцу и Дубљу, почетком августа 1815. приступио је преговорима, који ће трајати пуне две деценије.

Као изузетно вешт стратег, дипломата и државник изборио се за добијање аутономног положаја Србије унутар Турског царства, са потпуно независном унутрашњом управом. Истовремено, издејствовао је немало територијално проширење своје тек зачете државе, као и стицање наследног кнежевског достојанства.

Иначе, кнез Милош је владао крајње апсолутистички, због чега су против његове владавине избијале честе буне. Све јача опозиција потпомогнута Турском и Русијом, али и незадовољство народа његовим деспотизмом, приморали су га да средином 1839. абдицира у корист старијег сина Милана.

Наредне две деценије интезивно је радио на свом повратку у Србију. Коначно, одлуком Светоандрејске скупштине децембра 1858. поново је изабран за кнеза, али ће на том положају остати непуне две године. Озбиљно начет болешћу, умреће у Топчидерском конаку 14/26. септембра 1860. Сахрањен је уз највише почасти у Саборној цркви у Београду.