“Исидорине молитвице” у Орашцу

“Лето културе у Орашцу” настављамо монодрамом “Исидорине молитвице”, у петак, 9. августа, од 19 часова, у амфитеатру у Марићевића јарузи. Драмска уметница Весна Павловић говориће текст који је приредила Марина Кончар, уз пратњу музике Небојше Петровића.

Овај драгоцени рукопис, у коме су бриљантне речи славне Исидоре Секулић, протођакон др Љубомир Ранковић је пронашао у заоставштини владике Јована, бившег епископа шабачког и ректора Београдске богословије, иначе синовца, саборца и сапатника светог владике Николаја Велимировића.

Молитвице, које је доносила долазећи редовно у топчидерску цркву у Београду, сведоче о духовној снази, дубини и ширини те, по многим мишљењима, најпросвећеније жене у историји српске културе.

Исидора Секулић

Била је српски прозни писац, романописац, есејиста, полиглота, ликовни критичар и академик. Рођена је у Мошорину 16. фебруара 1877. године, а умрла у Београду 5. априла 1958. године. Прва је жена чланица Српске академије наука и уметности.

„У школској торбици, долазећи кући, налазила сам поруке подсмеха, своје карикатуре, и све се сводило на то да забијам нос у књигу и да се правим важна. Ја нисам забијала нос у књигу, али су ми они око мене придавали важност коју сама себи нисам давала. Напротив, увлачила сам се у себе и бежала у последње редове, у најтамније углове. Осећала сам да сметам, да изазивам својом жељом за знањем“, описивала је Исидора своје детињство. Са четрнаест година, захваљујући оцу који се сам бринуо за децу, јер је остао рано без жене, већ је знала пет светских језика и била далеко изнад својих вршњака по знању. Осим књижевности добро је познавала природне науке и филозофију. Дипломирала је на Педагошкој школи у Будимпешти, математику и природне науке, 1892. године. Године 1900. задесиле су је опет породичне трагедије: исте године умире јој отац, а затим брат Димитрије. Сахрањени су на земунском православном гробљу. На гробљу је проводила доста времена, виђали су је како сатима остаје тамо. Упознала је гробара Николу који јој је причао о животима људи који су сахрањени на земунском гробљу. Она је све Николине приче бележила у црну свеску, коју је носила са собом сваки пут када би ишла на гробље. Тако је настало Исидорино велико дело „Хроника паланачког гробља“.

Исидора Секулић

Породичне трагедије дубоко су утицале на њену личност и стваралаштво, оне су је обликовале као самотну и затворену жену. Познаници су говорили да је хладна, али бурних осећања, која букну када су наука, књижевност и знање у питању.

Водила је дугачке монологе, који су имали своју сврху и нису били монотони. Сматрала је да је за духовни развој човека потребна самоћа, ћутање и рад, а ове карактеристике приписала би мушкарцима. Објашњавала је да разлог таквог става лежи у томе што је њу васпитавао отац, дакле мушкарац, што је утицало на њену карактерну црту и стваралаштво.

Исидора Секулић се залагала за патријархалне вредности, али истовремено и за женске слободе, тежила је некој средини.

Говорила је многе језике и преводила са немачког, енглеског, француског, руског, норвешког и шведског језика.

Сматрала је  да ако се нема шта паметно рећи, боље је ћутати.

Умрла је 1958. године, а сахрањена је на Топчидерском гробљу, без венца, помпе и говора јер је тако зажелела. Будући да није имала наследника сва њена имовина припала је општини Савски венац.

Године 1993. одбор академика САНУ-а уврстио ју је међу сто најзначајнијих Срба.

Најзначајнија дела: „Сапутници“ (1913), „Писма из Норвешке“ (1914), „Из прошлости“ (1919), „Ђакон Богородичине цркве“ (1919), „Хроника паланачког гробља“ (1940), „Записи“ (1941), „Аналитички тренуци и теме“ (1941), „Записи о моме народу“ (1948), „Његошу књига дубоке оданости“ (1951), „Говор и језик, културна смотра народа“ (1956), „Мир и немир“ (1957).

Извор: www.biografija.org

Историја Орашца

Настанак Орашца

Орашац је младо насеље, засновано у првој половини XVIII века, тачније у времену аустријске окупације северне Србије (1718-1739), када се у њу досељава српско становништво надајући се да ће под хришћанском управом имати бољи живот. Село је вероватно добило име по орасима којих је овде одувек било.

Простор на коме се село данас налази био је насељен још у доба праисторије о чему сведоче налази у пећини Рисовача на улазу у Аранђеловац. У пећини су пронађени бројни остаци живота и трагови културе човека старијег каменог доба (палолит, око 3500-800. године пре нове ере). Прикупљена грнчарија на локалитету ћелова Главица у Орашцу пружа индиције да је ту била праисторијска насеобина градског типа.

Continue